Мораме да започнеме со тоа што ќе го признаеме, па дури           и ќе го прифатиме сопственото насилство, наместо со него слепо да се уништуваме, а           тогаш ќе мораме да сфатиме дека сме исто толку длабоко исплашени да живееме и да           љубиме, колку и да умреме.           
               
             
           
            
            
              „МАРГИНА бр. 22“
              
              (1995)