На името на Алфред Хичкок американските критичари му спротивставуваат други, веќе дваесет години славни холивудски режисери и не е потребно да се наведат имиња за да се започне полемика, затоа што тука би се јавила нескладност помеѓу мислењата на њујоршките и париските критичари.
„МАРГИНА бр. 21“
(1995)
Во популарната култура се наоѓаат препознатливи симптоми на она што е длабоко затрупано во Уметноста, односно симптоми на ниското, нагонското, она во доменот на Она (односно Ид), значи реалното, несвесното, што одбива експресија.
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)
Филмот е толку далеку од црно-белото сликање на карактери и настани, што при првото прикажување (во времето меѓу војните) доста критичари му префрлаа дека ги оцрнува сојузниците, кои се прикажани како разединета, колеблива група за разлика од одлучниот и мирен непријател.
„МАРГИНА бр. 22“
(1995)
Популарната култура не е експресија.
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)
Таквата популарност на ликовниот критичар му овозможува пристап од позиција којашто главно беше резервирана Damien Hirst за филмскиот критичар или оној на поп- 2 На пример Duncan Webster, "Pessimism, Optimism, Pleasure: The Future of Cultural Studies", во J. Storey (ed.), Cultural Theory and Popular Culture, London 1994, стр. 540.
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)
И на двете слики бил Хичкок, којшто токму тогаш со голем напор ослабел од 150 кг на бедни 100 кг.
„МАРГИНА бр. 22“
(1995)